Tuesday, September 13, 2016

jedno od najgorih iskustava u mom životu



  







Kao dijaliznom pacijentu, potreban mi je pristup za dijaliziranje da bih ostao živ nakon što su mi bubrezi otkazali. Ovo se postiže prepravljanjem krvnih sudova na ruci. Pošto su se hirurzi Kliničkog Centra u Novom Sadu pokazali patološki nezainteresovani da mi to obezbede ( što je tema za zaseban tekst ), morao sam dati 2700 eura u privatnoj klinici 'Drašković' u Beogradu na Vračaru. Ovo je ispala apsolutna i posvemašnja katastrofa.



Razlog za toliku sumu je u tome da moji krvni sudovi propadaju od dijalize pa mi je preporučena ugradnja veštačkog – takozvanog poliuretanskog grafta. Na toj ruci sam već imao tri operacije, što me čini komplikovanim pacijentom, zajedno sa mojom sklonošću da obolim od tromboze.



To nije smetalo dr. Draškoviću da zanemari bilo kakvu dijagnostiku i primeni metoda ' snaći ću se u hodu'. Nije uradio ultrazvuk ( nije imao radiologa što mi je prećutao, prosto je slagao da snimanje nije potrebno). Nije pročitao dva ultrazvuka koja sam mu doneo. Posledica: menjao je planove usred operacije kada je shvatio da je situacija tamo unutra komplikovanija nego što je misliо. Posledica toga: graft je bio lošije, nepovoljnije namešten, i ono što sam dobio nije bilo ono što mi je izreklamirao. Dakle, da je ostalo samo na tome ispalo bi da me je zajebao.



Ali nije ostalo na tome. Ni blizu.



Fistula za dijalizu mora da ima jak protok krvi inače stane. Tromboza će je zaustaviti, pa treba paziti da do nje ne dođe. Dve nedelje nakon operacije dobio sam trombozu i fistula od 2700 eura, od koje je zavisilo koliko ću dugo živeti, stala je.



Zašto je stala? Nisam siguran i na sudu ne bih mogao dokazati, ali znam da mi doktor uopšte nije povećao dozu ranije uzimanog leka protiv tromboze nakon ubacivanja grafta. Koji je kod bilo koga vrlo sklon tromboziranju, naročito kod mene. Da li je 100% sigurno da ju je to zaustavilo? Možda nije. Da li postoji mogućnost da je to prouzrokovalo kvar? Naravno. Možda je u tom slučaju bilo i drugih faktora.



Onda je usledila prva popravka koja nije uspela. Onda pauza pa druga popravka koja je pokrenula fistulu. Super, mislio sam. Ali opet nešto nije valjalo: nisu mi prepisani nikakvi antibiotici, što je upadljiv propust. Nemar.



Onda se desilo nešto što je moja krivica. Tri dana nakon ove operacije penjao sam se stepenicama i okliznuo. Da ne padnem uhvatio sam se operisanom rukom za gelender. Osetio sam bol u jednom od rezova ( bilo ih je tri). Krvario sam uskoro. Dok sam otišao na urgentnu hirurgiju krvarenje je prestalo, hirurg mi je rekao da ništa ne treba zašivati i snimati, ruka je previjena, ja dobio savet da je maksimalno pazim a inače radim sve što i do sada. Hirurg mi je sugerisao da, nakon svega što se sa tom fistulom desilo, mogu očekivati i ovo i ono. Brujanje u fistuli po kojem se vidi da je funkcionalna nastavilo se, a naredne nedelje pojačalo, što je dobro. Ali povreda se inficirala jer nisam bio zaštićen antibioticima.



I onda, iz neposrednih razloga koji mi nisu jasni, fistula je prestala da radi. Poslednji put. Više nije bilo spasa. A pošto je i dalje bila zagnojena, morao sam u Beograd na četvrtu operaciju – vađenje grafta. I to je bilo to – jedna od najgorih epizoda u mom životu okončana je time što mi je život skraćen. Jer dijalizni pacijent može da postoji samo dok može da se dijalizira, i svaki kvar pristupa koji mu to omogućava skrati mu život. Preko 3000 eura kada se uračunaju razni usputni troškovi, otprilike devet sati na operacionom stolu, oko 1000 kilometara jurcanja od Novog sada do Beograda i nazad, psihofizičko mrcvarenje – sve potpuno uzalud. Moja desna ruka više nikada neće moći da mi za to koristi jer su svi krvni sudovi na njoj sjebani, iskorišćeni, trombozirani, sečeni i krpljeni. Jedino što mi je preostalo je lošije rešenje – trajni venski kateter ( privremeni nosim već mesecima i trenutno je inficiran )- i mora da bude urađen u NS što ne znam kada će biti jer su vaskularci ovde izopačeno ravnodušni prema tome da li ja živim ili umirem i naprosto odbijaju da me leče. Drašković je obećao da će nešto srediti na VMA. Lagao je. Naravno. Time je počeo našu komunikaciju, time ju je i završio.



Vredi li tužiti? Ne. Raspitao sam se. Razloga za to ima nekoliko. Između ostalog, pre operacije moraš potpisati dokument kojim se lekar zaštiti unapred. Promućurno, nema šta, kao da unapred znaju da će zajebati. Iako ne mogu dokazati zbog čega se sve to desilo, Drašković je napravio propuste koji prosto bodu oči i ne mogu se prevideti.



Pare neću dobiti natrag. Doduše, ni on nije tu ništa zaradio jer su sve popravke plaćene iz njegovog džepa. Nije da mi je to neka velika uteha.





Koja je poenta ovog teksta? Samosažaljenje? Ne, jebeš to, to je beskorisno i ljigavo. Poenta je da se ovde ne vredi lečiti ni državno ni privatno. Državne bolnice su smrdljiva legla korupcije, arogantne ravnodušnosti, neprofesionalizma, bahate aljkavosti, nestručnosti. A šta mislite ko vodi privatne klinike? Pa isti oni koji rade ili su radili u državnim. Sa sobom su u njih doneli tu istu arogantnu bahatost koja pacijenta gleda kao da nije čovek nego laboratorijski pacov na kojem je dopušteno praviti zastrašujuće, destruktivne greške. Ko ima para i mora da se leči, neka ide u inostranstvo. Tako je sigurnije.















No comments:

Post a Comment