Sunday, May 15, 2016

sreća je stvar izbora? ma ne seri bre!






            



Malo ko na ovom svetu je imao tu privilegiju da nikada ne zuri u očajnički - snishodljivo nasmešeno lice nekog širioca 'pozitivnih' ideja dok mu ovaj ili ova ne sere po poslednjim molekulima dobrog raspoloženja izbacujući beskorisne fraze tipa ' sreća je stvar izbora', ili ' osmeh leči sve' , ili ' otkad sam u Pentakostalnoj crkvi, ja sam rešila sve svoje probleme'. Svi mi ostali morali smo se suzdržavati od zabijana pesnice posred usta koja pljuckaju ovakve šugave banalnosti pri tom iskezečena u izraz nepodnošljivog, isforsiranog samozadovoljstva. Armija širioca utehe i motivacionih poruka koje vrede manje od dlake sa kozjeg dupeta baulja planetom poput blago euforičnih zombija dok im očaj, užas, patnja i nesigurnost dahću u uho, a oni ih teraju drhtavim plamičkom iskonstruisanog optimizma i vere u bolje sutra. Toliko toga ne valja u vezi sa njihovim tandrljanjima da neću navesti sve razloge, ali evo nekih:






 
1. ŠTA JE UOPŠTE SREĆA? Osnovno pitanje za Komandante Blaženih Osmeha, Maršale Arogantne Dobronamernosti, Šampione Fejsbuk Motivacionih Sličica I Lažnih Citata. Dakle, šta je to? Mnogi bi rekli da se ovo preklapa sa osećanjima zadovoljstva, ispunjenosti, svrhe, zaštićenosti i zbrinutosti, ljubavi itsl. Dakle - često prisustvo prijatnih emocija je od ključnog značaja. Možeš imati milione dolara, uspeh u onom što te zanima, prijatelje i zdravlje, a svejedno ne biti srećan. Da li je moguće biti hepi konstantno? Ne, jer ljudski mozak i život ne funkcionišu tako. Svi imamo uspone i padove, a oni drugi su nekad neophodan preduslov za one prve. Sreća je mestimična, relativna jer ne dolazi svakom od istih stvari, promenljiva, neraskidivo prepletena sa patnjom. I to je ono što isforsirani optimisti i ljudi koji su prosto drkadžije pa vole da osuđuju ne žele i ne mogu da prihvate – činjenicu da stvarnost nije jebena Američka romantična komedija. Malo pada kiša pa onda sija Sunce, malo imaš triper pa ga onda nemaš. A na kraju umreš, možda u mukama i usamljenosti. Hteo bi da ti je svaki dan Oktoberfest? E pa kurac, nema, to nije u ponudi. Ali znaš šta jeste? Gudra, bate, gudra; jedino ona garantovano donosi osećanje zadovoljstva. A kad smo već kod toga:






 
2. LJUDSKI MOZAK JE KONSTANTNO NA GUDRI KOJU SAM PROIZVODI. Tako je, dame i gospodo trezvenjaci, niko na svetu nije trezan niti treba da bude. Zašto? Zato što funkcionišemo zahvaljujući kojekakvim hormonima i neurotransmiterima koji nas prijatno poprave i time motivišu da nastavimo sa konstruktivnim aktivnostima. Navučemo se na dopamin, serotonin, endorfin i drugu cakanu hemiju. A to znači sledeće: ukoliko tvoj mozak iz nekog razloga ne proizvodi dovoljno ovih supstanci, bićeš depresivan, demotivisan, bezvoljan, nesrećan. To može da ide do ozbiljne adikcije i samoubistva. Da li to znači da si izabrao da ti hemija u mozgu bude sjebana? Ne. Znači li to da te izbor da uzimaš antidepresive mora učiniti srećnim? Ne. Pa šta to onda znači? Znači da osećanje zadovoljstva nije za svakog jednako dostižno. Ima za koga nije uopšte, barem tokom perioda ozbiljne depresije. Milioni širom sveta pate od toga, milioni pate od anhedonije, i najlakše je pišati po njima predstavljajući sreću i zadovoljstvo kao nešto što eto visi na najnižoj grani svakog drveta i ne ubere ga samo onaj ko je lenja pizda. Što me vodi ka sledećem:






 
3. ISFORSIRANI OPTIMIZAM OTPISUJE TUĐU PATNJU. Osoba koja ti se smeška izbacujući smučavajuće klišee o značaju pozitivnog razmišljanja, ljubavi i vere dok vrištiš u sebi od mizerije naprosto ignoriše tvoje muke jer je njoj tako prijatnije. Ne nudi ti ni saosećanje, ni utehu, ni pomoć, samo snishodljivu, razgnevljujuću potvrdu svoje tobožnje superiornosti. Vidi, ja ne patim, zašto nisi nalik na mene? Treba samo pozitivno i da ne dopuštaš da te loše stvari savladaju, u redu? Ma naravno, u redu, a je l' u redu da ja tebi ovom pepeljarom razbijem zube? Kako zašto, pa mene će to razveseliti a tebi neće smetati jer misliš pozitivno. Ovakvi 'dobročinitelji' ispadaju naročito neosetljivi i sebični istovremeno tripujući kako unose svetlost u živote neprosvećenih seronja. Postavili su električnu bodljikavu žicu između sebe i tuđeg bola, a isto pokušavaju učiniti i sa sopstvenim. Kao da nije dovoljno iritantno kada neko nema razumevanja za druge, ove nasmešene kukavice to dopunjuju osudom i arogancijom. Ma jebite se vi malo, u redu?





 
4. POJEDINI HRIŠĆANSKI VERNICI UMEJU DA BUDU NAROČITO OGAVNI. Malo ko je arogantniji od onih bogomoljaca i bogomoljki koji sa izmaštanog pijedestala duhovnosti i pravovernosti pljuckaju na ostatak sveta. Ideja da je nekakvo svemoguće biće na tvojoj strani bezobrazluku daje krila i mlazni pogon. Dok se ozareno kezeče i trtljaju kako su Bog i ljubav prema pomenutom jedini lek za apsolutno sve, kako te zabludelost i greh odvlače od blaženstva, kako su tvoje muke dokaz da si zlikovac prema tvorcu univerzuma, oni u svojim anestetiziranim glavama svetački lebde nad tobom i tvojom prljavom, prizemnom patnjom. Strpali su svu kompleksnost sveta i života u par dogmi i mnogo vole sebe zbog te mudrosti. Tebe vole manje, ako uopšte, mada nikad ne bi priznali jer se ne uklapa u ulogu koju igraju da pobegnu od očaja. Njihovo uporno ignorisanje realnosti je sanktifikovano pošto bi prepuštanje jadu bilo kritika crkvene ideologije koju slede. Kako se usuđuješ da budeš tužan kada postoji bog koji je ljubav, milost i sreća? Evo, ja sam rešila sve svoje probleme pristupajući crkvi, i jeste da sam i dalje nesamostalna vezana vreća bez samopouzdanja, posla i poštovanja za ljude, jeste mi muž i dalje đanki kojeg nisam šutnula jer dilovanjem dopa hrani mene i decu, ali hej – sada Isus odobrava moj način života. A ljudi poput tebe su radioaktivna Luciferova govna koja će goreti u paklu. Eto. Šta će ti taj čekić ?






 
5. NEKI OD NJIH NE KAPIRAJU TUĐU PATNJU. U pojedinim slučajevima, ovi ljudi su genetskom srećom, možda i dobrim vaspitanjem, u stanju da budu hipomanični i smireni i dok rone kroz govna ispunjena ajkulama. Autentično zadovoljnim svojim životom, realnošću, situacijama, oni spokojno kao Bude gaze napred apsolutno ne shvatajući kako je to kada drhtiš pred narednim svitanjem, uspavljuješ sebe suzama i alkoholom, biraš između heroina i metka u slepoočnicu. Ne kontaju oni ni manje dramatične dileme. Nisu nužno zlobni kada omalovažavaju ono kroz šta prolaziš, već je to prosto priča kako sit gladnom ne veruje niti ga može razumeti. Svejedno su razgnevljujuće naporni i zaista, ZAISTA bi mogli već jednom da ukapiraju kako valja kušovati o onome što ne znaš i nećeš nikad znati. U nekim drugim slučajevima posredi su skotovi sa malo ili nimalo empatije, bezobrazno i patološki neosetljivi na bilo šta u vezi sa tuđim emocijama. Oni uobraženo i drkadžijski pokušavaju dominirati pičkarajući ljude jer pate i stradaju. Gora varijanta ove sorte su sadisti koji uživaju u čeprkanju po ranama, trolovi što se hrane maltretiranjem, ponižavanjem i iluzijom superirnosti koju aktivira prizor tuđeg trpljenja. Ako iko zaslužuje ranije pomenutu pepeljaru u zube to je ova bagra, psihopatološki otpad sveta, smrdljiva pacovska legija abnormalnih štetočina.






 
6. NEKI OD OVIH LJUDI SU OBIČNI PREVARANTI. Bilo da pričaju o lečenju raka raw vegan dijetom, davanju izbeljivača autističnoj deci, sumnjivim jogama, zurenju u jebeno Sunce, self-help metodama koje deluju u roku od dva minuta, crkvi u kojoj se veruje da molitva odagnava sve bolesti, ove gnjide cinično i hladno koriste druge za svoju korist, nekad zapravo sitnu i trivijalnu. Njihovo negiranje pravih uzroka i prirode patnje ima gnusne motive, a optimizam serviran tom grabljivom propagandom samo je udica za očajne, lakoverne, lude, glupe i izgubljene. Antivakserski lobi je pravi primer za to, sa svojim užasnim, bezmerno arogantnim i u nekim slučajevima isto toliko glupim sveštenicama koje na fb profilima imaju tonu sladunjavih fotki prekrivenih drečeće-patetično-idiotskim 'motivacionim' porukama, tobožnjim citatima velikih ljudi, primitivnim simplifikacijama svega i svačega. Foliraju se kao im je divno dok riljaju po bašti i piju smutije, jedu hranu bez mnogo hranljive i gurmanske vrednosti, žive smerno i trezno ( a kanabisovo ulje, to ništa, a? ). Njihov marketing ( i pripadnost ovom kultu ) zahteva usiljenu, neprirodnu veselost nastalu tobože od stvari koje mogu oduševiti samo ako si inače u konstantnoj euforiji, ili bar na esidu. Gori i od prethodno pomenutih sadista – a ponekad i sami sadisti - oni šire već skoro zaboravljene bolesti, mržnju, nasilje, zlo, kulturu zlostavljanja i zapostavljanja dece. Sve to uz izveštačeni osmeh, plitke optimističke poruke i pozu prosvetljene, spokojne duhovne elite. Pepeljara u njušku je predobra za njih.






 
 
Sreća je varljiv, problematičan koncept, a put do nje niti je jasan i jednostavan, niti ga za svakog ima. Ali objasni ti to ljudima skroz nespremnim na brutalnu, bolnu iskrenost prema sebi. Oni će do kraja sveta nervirati okolinu neopravdanim optimizmom i arogantnim stavom kvazimudraca koji je skapirao stvari, čovek. Tome prosto nema pomoći. 









No comments:

Post a Comment