evil dead 2013

         

Horor fanovi su već godinama opravdano iziritirani, besni i smoreni poplavom skrnavećih, idiotskih, komercijalnih i nemaštovitih rimejkova, nastavaka i ributova. Evropljanin napravi uspešan film o vampirima – eto ti Amera da par godina kasnije snimi svoju jebenu verziju. Japanac lansira trend djevojčica kojima mokra kosa prekriva facu ( oh, ala je to strašno! ) dok pužu iz jebenog VHS ( ? ) snimka, i eto opet gramzivog kauboja bez ideja ali sa urlajućom gladi za milionima doloresa. Ni njihovi stravoužasavajući klasici nisu pošteđeni: legendarni The Thing dobija skroz nepotrebni prikvel dodatno zasran kompjuterskim animacijama kojima su prekriveni praktični efekti, Carrie se pretvara u smučavajuće ispeglanu, zašećerenu i neefektnu reklamu za manekene koji se iz nekog neobjašnjivog razloga bave glumom, Halloween dobija DVE nove verzije u kojima misterioznost čudovišta biva zamenjena neuverljivom i neizbežno nelogičnom origin story humanizacijom, a u nastavku ( ! ) i papazjanijom od paranormalne nadogradnje( čitaj : dodatnog poglupljivanja )… Sve u svemu, ovakve cash-and-attention-grab strategije opravdano se smatraju jednom od glavnih boljki žanra. 

 

That being said, novi Evil Dead po mom mišljenju NE SPADA u takve rimejkove. Naprotiv, ovo je za mene bez i trunke sumnje jedan od najboljih modernih horora. Što je mišljenje sa kojim bi se mnogi složili, a otprilike isti broj ljudi na njega ispovraćao. Kako to, zašto to?

 

Pre svega, primećujem da mnogi mrzitelji nove verzije spadaju u fanove, ili barem poštovaoce originala kojima pegla ide već na samu pomisao da će njihov ljubljeni klasik biti prepravljen na bilo koji način. Oni kreću od premise da je to ideja iz koje ništa dobro ne može izaći. E pa kada unapred odlučiš da nešto neće valjati, sigurno ćeš pronalaziti 'dokaze' da si u pravu, čega god se to ticalo. I onda čitam recenzije poput ove ovde koje se zlonamerno hvataju za sve i svašta, nalazeći dlaku u svakom jajetu. Glupo je što ljudi idu u kabinu sred šumetine na planini? Bez toga nema Evil Dead filmova, štaviše, razlog za to u originalu ( idemo u zajebanciju ! ) glup je do bola čak i za horor-komediju. U novoj verziji glavna junakinja se skida sa dopa, što ima smisla jer čik nađi lerdija, apoteku, lekara koji piše recepte ili drugog ćomana u toj jebenoj divljini. Ima ljudi koji se ovako detoksiciraju i ja sam čuo za nekolicinu. Ali baraka je tako daleko od svega, kakav apsurd! Ne, to je element horor žanra – strah da će ti se na nepristupačnom mestu dešavati strašne stvari. I zašto ti to nije smetalo u originalu? Ali junaci nemaju ni telefone ni Internet! Da, zato što su autori hteli da film ne bude vezan za određen vremenski period.

  

Ali gde je nestao sav onaj mračni humor, kmeee, kmeee, kmeee? Aha, a da ga ima bunio bi se kako nova verzija samo kopira staru. To je ono što se zove 're-imagining'. Rimejk ne mora biti nimalo jebeno smešan, to je horor naposletku. A to što je lik koji nađe ukletu knjigu pa počne da čita bajalicu za zazivanje demona očigledno vrlo glup kad to radi? A kako inače da počne radnja u Ivl Đed filmu? I kako on odmah može znati sa čime ima posla? Treba li demon da dobije poziv mejlom? Prisustvo nečeg zlog već čeka protagoniste, čeka žrtve i čujemo kako šapuće 'Join us', što je saundbajt direktno uzet iz originala. Ono ih kontroliše u nekoj meri od početka, utičući na njihove odluke. Priznajem, ima nategnutih, neuverljivih momenata i skroz fantastičnih obrta, ali to je jebeni Ivl Đed, i bio sa humorom ili bez njega, ideja je da se prenese nešto od duha originala. Što znači – neće sve biti logično niti treba. Pa bem li ti dedajta motornom testerom, ovo je horor o demonu koji zaposedne ljude i širi se kao zarazna bolest, koliko realizma od toga očekivati? Onda ide kritika na račun toga što su likovi u nemogućnosti da zbrišu jer je – how convenient – grunula nenormalna kiša i poplavila jedini most. U originalu most je jebeno prepolovljen, znači – zle sile su dovoljno snažne za takav manevar već u toj fazi događaja. Osim toga, audio-komentar otkriva da je most i u stvarnosti bio poplavljen, jer je snimano na Novom Zelandu koji ima prilično ozbiljne padavine. Znači – nisu to bili ni specijalni efekti ni feler u scenariju.

Ovaj film je krvavo sadističko iživljavanje bez ičeg originalnog! Prvi deo te izjave je smešna kuknjava: to je splater, verzije iz osamdesetih su isto to samo uz vrlo bolestan humor i loše specijalne efekte. Dedajti su očigledni sadisti, baš kao i Sem Reimi. Demon u ributu je gadan mučitelj koji žrtve maltretira fizički i mentalno, što ga čini strašnijim a atmosferu teskobnijom. Drugi deo izjave je naprosto težak bullshit: puno toga je promenjeno, sasvim dovoljno da nova verzija može biti posmatrana zasebno. Demon se ne oslobodi prosto jednim čitanjem bajalice iz 'Nekronomikona' koji se ovde i ne zove tako, već mu je potreban ritual koji se odvija u fazama. Imamo uvod u radnju,možda nepotreban, ali zato drugačiji od već viđenog. Likovi, iako nedorađeni, ipak su kompleksniji nego oni stari, a njihovi međusobni odnosi drugačiji. Završnica je totalno suluda i ni nalik na prethodne varijante. Vrlo je jasno da se Fede Alvarez potrudio što se tiče unošenja novina, uz istovremenu vernost originalu.

 

Onda imamo ovu arogantnu kritiku koja sadrži narednu rečenicu: „ That the remake is content with being so mean-spirited, so joyless, and so mechanical suggests that Campbell and Raimi don’t know what was good about “The Evil Dead” and its sequels. „ Bam! Tvorci legendarnog originala nemaju pojma zbog čega su njihovi sopstveni filmovi dobri. Ali zato ovaj ovde gari koji ništa nije snimio nego je „ majored in political science and minored in film „ - e, on to mnogo, mnogo bolje zna. Moram li da analiziram ovakvu monumentalnu, izluđujuću, pretencioznu uobraženost? Ne bih rekao. Samo ću istaći kako je izgleda mnogi ispoljavaju. Ne znači im mnogo što su ributu kumovali hvaljeni i poštovani tvorci originala, svi oni ipak znaju pravu istinu. Tako i dotični hipster, koji priznaje da je raskrstio sa horor filmovima, prvo piše ljubavno pismo verzijama iz osamdesetih, a onda poliva kiselinu po novoj, ne objašnjavajući preterano svoja mišljenja. Izvođenja su beživotna, osim glavne glumice Džejn Levi – žali se novi Rodžer Ebert. To je donekle istina kada su u pitanju Šajlo Fernandez i, u manjoj meri, Džesika Lukas. Ali Lu Tejlor Puči i Elizabet Blekmor ne odgovaraju opisu, možda im je samo trebalo malo vremena da se zagreju i pokažu veću izražajnost. A kakvi su glumci u originalu? I kakvi bre glumci u originalu, ono je ljuti amaterizam. 

                                           smeši mu se oskar

  

Scenario je katastrofa, tvrdi pametnjaković ne objašnjavajući zašto tako misli. Svakako, scenario nije savršen – dijalozi stvarno mogu biti bolji, neki delovi uverljiviji i manje cheesy, ali daleko, daleko je to od bilo kakve katastrofe, štaviše. Priča je vešto vođena, u prvoj sceni nas pecajući stravom i nasiljem, onda dolazi zatišje dok nam se vidljivo prikradaju užas i propast, zatim kreće magijski ritual kroz koji demon zaposeda glavnu glumicu mic po mic, dajući nam slatke trenutke narastajuće teskobe prateći njenu sve jeziviju transformaciju. Ritual biva kompletiran i pravi pičvajz kreće sve više i više se zahuktavajući, ne popuštajući u intenzitetu i kvalitetu, kulminirajući na veoma lud, krvav i košmaran način. Ovaj film ne pretenduje na duboke poruke, neki naročit subtekst, već da bude dobra, krvava horor zabava. U tome i uspeva. U njegovom univerzumu postoji specifična logika koja je ispoštovana češće nego što kritičari primećuju. A izgleda kako nekad ne žele da primete. 

  

Ovaj film cilja samo na šokiranje publike, cmizdri Gospodar Filmske Kritike. Ajde ne seri. Glavna glumica je fantastična, njen talenat impresivan, naročito s obzirom da je imala 23 godine, ne toliko mnogo prethodnog glumačkog iskustva, i nula iskustva sa snimanjem horora. Ovu ulogu, nimalo laku i prostu, snimanu pod vrlo teškim i stresnim uslovima, apsolutno je rasturila. Ako bih sastavljao top 10 listu najboljih Final Girl uloga u hororima, Džejn bi bila među prvih pet. Specijalni efekti su fantastični, CGI korišćen isključivo za pokrivanje kojekavih žica, sajli i drugih rekvizitskih zezalica . Scenario sam spomenuo. Generalno, da original nije trebalo popravljati njegovi autori ne bi ni želeli novu verziju. Surprise, surprise – mnogo toga i jeste popravljeno a da rezultat nije bio generički dosadno ostvarenje, bleda kopija, čisto komercijalna ispala. Ovaj film očigledno za cilj ima kvalitet.

 

 

Na kraju svoje pljuvačine, lik filmu demonstrativno, sa izmaštane visine, daje JEDNU zvezdicu od pet. Novoj, široko i opravdano omraženoj verziji 'Keri' dao je TRI. Dobar vic, nema šta. Otpisao je 'ladno skoro sve dobre strane ovog umetničkog dela, poprilično zbog toga što mu se diže na original. Dakle, kvaliteti koje pripisuje staroj verziji anuliraju kvalitete nove. A to ima smisla onoliko.

 

E, a tu su i kritike upućene sceni silovanja glavne junakinje od strane drveća i njihovih grana/lijana/whatever. Ovde ulazimo u teritoriju modernog feminizma, političke korektnosti, trigger warning cmizdrenja i cenzure. Priznajem, ta scena u originalu jeste gadna, nije neophodna, ali ni ceo film pa ni cela franšiza takođe nisu neophodni. Dižu se glasovi protiv seksualnog nasilja nad ženskim likovima u hororima, spominju bombastične fraze kao što je „ politics of tree rape“, besne optužbe za mizoginiju… Znači, svi živi u originalu bivaju brutalno ubijeni, ali film je isključivo ŽENOMRZAČKI? Šta, nasilje protiv muškaraca se ne računa? Ma zašto bi, tipovi ionako češće bivaju žrtve nasilnih zločina pa se to nekako podrazumeva. Na primer, ova recenzija se skoro uopšte ne osvrće ni na jedan drugi aspekt ributa. I mada je scena ublažena u odnosu na original, autorki teksta to ne znači mnogo, i ona je čak naziva seksualno stimulišućom. Za koga, majke ti? Meni definitivno nije tako delovala i sigurno nisam jedini jer nismo svi silovatelji i jer NIJE SEKSUALNO STIMULIŠUĆA. Misli li ta žena da se svi muškarci lože na silovanje? Uz to, ona kuka jer u obe verzije, kada žrtva priča o svom iskustvu, njeni prijatelji odbijaju da joj poveruju. Pa gusko jedna, šta drugo da urade? Da kažu ' O svakako, ta priča kako te je silovala šuma/ crna lijana ispuzala iz usta žene-demona skroz je realna, sve ti verujemo'? Ona 'ladno pokušava da provuče neki feministički aktivizam kroz jednu skroz nadrealnu situaciju gde napadač nije ni muškarac ni ljudsko biće u filmu koji ne govori o seksualnom nasilju. Vrlo inteligentno.

 

A evo ovde i teksta gde se knjiški analizira 'maskulinizacija' glavne junakinje koja motornom testerom ( falusni simbol! ) prepolovi glavu demonke time tobože simulirajući nekakav blowjob, čime kao promoviše ideju da žena može biti heroj samo ako oponaša muškarca? Šta bre? Ko kaže da su scenaristi uopšte pokušavali da ubace poruke takve vrste? Eto šta se dešava kada ljudi žele da teorije koje su naštrebali na koledžu vide i tamo gde ih nema.

  

Ono što ja čujem kada čitam takve zamerke je besni urlik ' cenzurišimo filmove u skladu sa onim što nama smeta!'. E pa terajte se malo u kurac, ili lijanu, kako god vam drago. Zašto gledate horore ako ne podnosite prizore nasilja? Glavna junakinja na kraju ispadne heroj, prođe kroz pakao i izađe kao pobednik i jedini preživeli. To vam nije dovoljno zbog scene seksualnog nasilja koja je ubačena samo i jedino zbog toga što je u originalu? Da, naravno, hajde da SVAKI prikaz nasilja u hororima protumačimo kao da to isto nasilje veliča, čak i kada očigledno nije tako. Sledeći logičan korak je cenzura svakog takvog filma. Ma najbolje da horora nema. Ili još bolje, da bukvalno svaki film, bez obzira na žanr i sadržinu, prvo pogleda komisija sastavljena od razmaženih cmizdravaca koji će odlučiti da li su 'trigerovani' nečim u njemu, pa ako jesu – cenzurisati ili zabraniti! Jebeš sve što ti ne prija, emajrajt?

 

Da zaključim ovo silno brbljanje: Evil Dead 2013 je film oko kojeg se neminovno moraju lomiti koplja. I pored fantastične glavne glumice, vrlo kompetentne režije i montaže, dosta solidnog scenarija, kvalitetnog zvuka, saundtreka, zadivljujućih specijalnih efekata, atmosferične, jezive fotografije i osvetljenja, itd, itd, njegovo prokletstvo su brutalna sadržina i činjenica da je u pitanju nova verzija obožavanog kult klasika. Takođe, politika modernog feminizma, naročito Američkog, uskočiće u priču. Mrzeće ga onoliko ljudi koliko ga i voli. Ja definitivno spadam u one druge, a za to imam gomilu jakih razloga.

                                  

 

LOŠ DAN

   

Loš dan imam danas.

Jedan od onih

za gorku psovku

i boru iznad oka

jedan od onih

posle kojih nije isto:

Kurva što je

dovedoh sinoć

kući

sada mrtva i modra

na podu

leži.

Brazda na vratu

purpurna, duboka

oko prazno

od života čisto

a tragovi suza

još vlažni i sveži...

Moram je negde odvući.

Kako je fantazija

postala stvarnost

tokom samo jednog

munjevitog skoka?

Nosim golo telo ka

kupatilu

smeštam mrtav teret

u kadu

tad odlazim po nož

za meso

ne treba mi u jednom

komadu

zglobovi pucaju i lome se

udovi odvajaju od trupa

sve odlazi u kese za đubre

iza kuće već ih čeka rupa

I sada mogu leći da spavam

zaboravim preteću javu.

Grešku ponavljati neću

fantaziju staviću pod bravu.

...

Loš dan imam danas.

Mrtva kurva

opet

leži na

mom podu.

Pa,

bolje da je

odnesem u kadu

i pripremim teren

za treću epizodu.

                

testosteron, feminizam i kako su muškarci za sve krivi: mad max fury road

Nikada nisam bio neka mušterija za akcione filmove. Em su neretko glupi i isprazni, em ja volim dobar horor. Nekoliko izuzetaka ipak postoji, i novi Pobjesneli Makso jedan je od njih. Maestralno režiran, vizualno čaroban i raskošan, kritički i tehnički gledano izuzetno uspešan ( šest oskara! ), sa Šarliz Teron u glavnoj ženskoj ulozi, prepun zadivljujućih praktičnih specijalnih efekata snimljenih usred pustinje, nabijen konstantnom akcijom… prosto je naporno nabrajati kvalitete ovog ostvarenja koje originalnu verziju ostavlja daleko iza sebe. Skoro bilo koji frejm bilo koje scene ili kadra možete uramiti i okačiti na zid. Ovo je zadivljujuća dvosatna epopeja o post – apokaliptičnoj borbi u svetu uništenom od strane muškaraca, gde hrabre, prekaljene i namučene ratnice oslobađaju svoje porobljene sestre i zabludelu braću – tlačitelje, zamenjujući testosteronom motivisani princip smrti i destrukcije ženskim principom života i stvaranja, film koji ukazuje na mogućnost mirne, razumne egzistencije samo kroz pobedu feminizma i iskupljenje muških zlostavljača vernim pomaganjem istog u cilju…

Čekaj, čekaj malo… ŠTA?

Je l' to ovde neko nekog zajebava?

 

 

Da ne budem pogrešno shvaćen, ja sam pristalica feminizma. Ali ne svakog. A ovaj što se jasno vidi u Mad Max-u kada se iole zagrebe ispod površine ( ako je i to potrebno ) je radikalan, isključiv, netrpeljiv i nimalo ne teži nekakvoj ravnopravnosti. Uz to razrešava žene bilo kakve odgovornosti za sve loše stvari. Što je naprosto arogantna, bezobrazna i lažljiva bullshit strategija.

 

Dakle, prvo se srećemo sa glavnim ( ? ) junakom za koga saznajemo da je nekako ostavio ženu i ćerku da umru negde. Kakva pizda. Njega skoro odma' zarobe sumanuti pustinjski ratnici predvođeni groznim diktatorom koji je mešavina vojnog, svetovnog i verskog vođe što predstavlja sebe kao skoro-pa-božansku figuru. On u ovom pustinjskom svetu poseduje indoor bašte gde raste 'rana, malo plodne zemlje i bogat izvor vode, a nju sirotinji raji pusti bukvalno na koji sekund jer je gramzivo govno. Voda šiklja iz ispusta ispod ogromne lobanje isklesane u stenčugi jer je neophodno naglasiti da testisi = smrt. 

 

Ovaj seronja ima svoju imperatorku ( Šarliz Teron ) koju je kao dete kidnapovao iz jedine zelene oaze gde žene žive u harmoniji, sreći i prosperitetu. Ona je fizički, mentalno i seksualno zlostavljana, naterana da igra krvave muške igre destrukcije i dominacije zbog čega se gorko kaje. U militantnom čoporu čiji je zarobljenik ne vidimo nikakvu sklonost ka zdravim aktivnostima, već samo onim što su opustošile planetu: eksploatacija žena, gaženje po sirotinji, proizvodnja goriva i municije. Imperatorka Furioza se hrabro pobuni, sabotira misiju prevoza ženskog mleka, vode i zdravih, prelepih i plodnih djeva što služe diktatoru za razmnožavanje, pa zapali ka pomenutoj rodnoj oazi gde će sve opet biti lepo i krasno. Bjesni Makso koji se oslobodio svojih otmičara što ga koriste za transfuzije krvi bolesnim ratnicima jerbo radijacija or some shit pridruži joj se, mada je isprva prema njoj i njenim štićenicama agresivan i drkadžija, ali se to promeni nakon što se napoji i umije mlekom iz cisterne ( oh, kakva suptilna i dirljiva simbolika ). Jedan od samoubistvu sklonih ratnika kasnije postaje deo njihove ekipe. Ova dvojica su jedini muškarci predstavljeni kao pozitivni , a i oni isključivo zato što su na strani žena.

 

Uz milion spektakularno snimljenih i dizajniranih peripetija oni prolaze kroz žalosne, jezive ostatke nekadašnje feminističke oaze, da bi na kraju sreli 'majke', kako Furioza zove svoje saplemenice. One su izgubile sve i sada ubijaju i pljačkaju zle ratnike koje u zamku namami jedna od njih svojom lepotom, golotinjom i mladošću. Ove maroderske aktivnosti ovde su totalno opravdane, jer ko jebe muškarce, ionako su krivi za sve. Furioza od njih saznaje da raj više ne postoji, i nakon kraćeg premišljanja prevaspitana muška svinja Makso odluči da im pomogne u poražavanju diktatora i osvajanju njegovih prirodnih resursa kako bi ženska utopija blagoslovila lice opustošenog sveta. Ovo se desi nakon ljutih drumskih okršaja, Furioza i porobljene žene puštaju velikodušno vodu da slobodno teče, zauzimaju vlast a Makso se pokorno i skromno izgubi u rulji podanika, mada je u ovome odigrao veliku ulogu, jer jebi ga shvata kako muškima drugde i nije mesto bez obzira na zasluge. Di end.

Vat d fak?

 

Uloga i priroda polova toliko su nepravedno predstavljeni da to oduzima dah. U celom filmu ne postoji bukvalno nijedna zla žena, i skoro nijedan dobar i koristan muškarac. Frajeri su ubili ovaj svet, jer svi znamo da dame nikada, ni na kakav način, ne učestvuju u aktivnostima koje uništavaju živote i biosferu. Za bombardovanje 1999. krivi su isključivo čika Bili Klinton i Tonika Bler; Hilari Klinton, Medlin Olbrajt i Kondoliza Rajs nikakve veze nisu imale sa tim, taman posla, pa one su žene, znači bezgrešni anđeli. Imelda Markos je oklevetana, Eržebet Batori nije postojala, Irma Grese je mit, kao i sve žene- ubice, a istorijski navodi užasnih, zlih vladarki lažirali su muškarci. Jeste, i ja sam sve nešto primetio da tako mora biti.

 

Subtekst ovog filma ženama odriče sposobnost da budu loše i da ne budu u pravu. Između njegovih redova proviruje besno lice modernog, radikalnog feminizma koji narcisoidno i bahato krivicu za sva stradanja prisutna kroz celu istoriju i sadašnjost svaljuje na jednu polovinu čovečanstva, dok drugu proglašava tako svetački čistom da ispada kako ona samo treba da preuzme vlast i sve će najednom biti cakum – pakum. Bezumno ignorisanje činjenice kako su ljudi generalno zle životinje, kako i muškarci i žene snose odgovornost za mnogo toga, ovde je stavljeno na pijedestal. Gde je tu priča o ravnopravnosti? Nigde. Ovo je priča kako patrijarhat treba zameniti matrijarhatom. I onda – šta? Furioza će biti pravedna, muškarci neće biti porobljeni i ugnjeteni? A zašto bi tako bilo? Kakve su to jebene bajke?

                                        primer tipičnog  muškarca

 

 

Iako u mnogim stvarima impresivan i izvanredan, novi Mad Max nosi jednu netrpeljivu ali zato trendi političku poruku kojom se uvlači modernoj publici. Na tu poruku ja poručujem sledeće: murš bre, majke ti ga nabijem bezobrazne. Svi smo mi samo ljudi. I muškarci i žene teže dominaciji. Bolje da se suočimo sa svojom ulogom u društvu i svetu, prihvatimo odgovornost kao odrasli, samokritični građani i građanke. Sve ostalo je laž, nepravda, izvrdavanje i pusta uobraženost.

 

antivakcinalna kuga

Za svaki proizvod postoji ciljna grupa ili njih više. Prodaješ mumificirane kućne ljubimce? Ima ko će to da kupi. Prljave ženske gaćice? Isto tako. Oružje, ukradene kreditne kartice, dečja pornografija? Nikakav problem. Ovim svetom hodaju ljudi toliko različitih želja i potreba da i najužasnije, najbezumnije, najogavnije stvari nekome donose novac. Samo je potrebno doći do mušterija, što prisustvo interneta omogućava brzo i efikasno. Društvene mreže, vidljive i dostupne skoro trećini čovečanstva, učiniće da neopravdano legalni proizvodi dospeju do izopačenih, ograničenih, očajnih klijenata i blagoslove njihove živote svojim kužnim dodirom. I to nisu uvek predmeti već i ideje, ideologije, stavovi, trendovi.Praznine i ludila bezbrojnih života šire gladna usta u drhtavom iščekivanju. Šta god želela, uvek ima onih koji su bezobzirno i cinično spremni da ih nahrane.

Antivakcinalni pokret nije nikakvo novo zlo. Razne druge nazadne, odvratne doktrine uvek su u smrdljivim talasima zapljuskivale civilizovano društvo, krvožedno urličući protiv napretka i zdravog razuma. Ljudi bez morala snabdevaju ljude bez nade, pameti, saosećanja svime što je potrebno da čovečanstvo postane gore. Hitler je imao klijente. Imaju ih i Keri Rivera, Slađana Velkov, Lora Skiner, Helena Begenišić - Šlahter i plejada drugih makijavelista koji diluju zarazu, propast, sadističko iživljavanje, dezinformacije, otrove i zlo. Deca zbog toga pate i umiru? Nema veze, samo je korist bitna.

Ova žena je stavljala hlorin dioksid ( izbeljivač ) na ranicu svog deteta i ona se pretvorila u veliku, ogavnu ranu. Ludakinja misli da je to sada 'much better'. Mentalne nakaze koje profitiraju od ovakvog zlostavljanja ništa nisu uradile da je zaustave, naprotiv, ovo je posledica njihovih saveta. Užasno? Svakako. Ali ima i od toga puno gore:

Ova grozna, poremećena osoba priča da su crvi uzrok autizma. Zato daje svom sinu da pije razređeni MMS - ranije pomenuti izbeljivač - kako bi izbacio 'crve' kroz stolicu. Nakon muka i bolova, dete izbacuje trake oguljene crevne sluzokože, kojima majka ponosno paradira i skaredno kači njihove fotografije kako bi od sebi sličnih pobrala aplauze. Ovakvo užasavajuće zlostavljanje sprovedeno na nesposobnima da se odbrane i zatraže pomoć nije prosto užasna zabluda očajnih roditelja, jer to je samo ponekad, već u prvom redu bezobzirno, perverzno, bezdušno iživljavanje. Tim pre što je čak i jedna odrasla žena umrla od upotrebe ovog divnog 'leka'. 

Narcizam antivaksera je stravičan. Oni su merilo svega, logika je bezvredna, doktorske diplome takođe, deca su njihovo vlasništvo, mogu sa njima šta žele. Rasprave, argumenti i dokazi ovde ne pomažu, naprotiv, ćešće raspiruju fanatizam širioca kuge nego što u njima bude makar trunku razuma i samilosti. A kada se uzme u obzir i njihova praksa klistiranja kafom, urinom i drugim užasima, onda još jedan mogući aspekt ove situacije počne da pokazuje svoje obrise: seksualno zlostavljanje sopstvene dece. Jer antivakseri toliko pričaju o klizmi, do te mere savetuju jedni druge kako da je koriste na sebi i svom potomstvu, da je nemoguće izbeći užasnu pretpostavku. Naravno, ne kažem da su svi oni mogu biti izvitopereni na taj način, ali ne znam ima li šanse da u tako poremećenoj populaciji nema nijednog pedofila. Sadista, psihotičara, psihopata i drugih abnormalnih ličnosti očigledno ima.


Samouverenost zagriženih antivaksera ni najmanje nije poljuljana pretnjom kaznama do 150 000 dinara za nevakcinisanje deteta, manjkom obrazovanja, inteligencije, pa čak ni očiglednim pogoršanjem zdravstvenih problema:

 Iza ovog psihopatološkog užasa ne stoji samo biznis već i politika. Partija 'Dveri' otvoreno podržava antivakserski lobi. Što donekle objašnjava čestu, prosto besnu i agresivnu religioznost ovih neprijatelja zdravog razuma. I hajde ti sada nekom ko je poremećen, neosetljiv, uobražen i misli da ima boga na svojoj strani objasni šta su tekovine civilizacije, opšte dobro, osnovna logika. Nema šanse. Ne zanima ih. Oni su centar univerzuma, zemlja je ravna, Sunce je hladno, citostatici prouzrokuju rak, sangejzing je hranljiv, menstruacija nepotrebna. Armija pacova se podigla po ko zna koji put u istoriji da zakoči napredak i poseje smrt i patnju.  


Antivakseri su moderna kuga. Ni u onim slučajevima kada su u pitanju prosto očajni, neuki roditelji koji ne znaju šta da rade nema  ni trunke opravdanja za širenje već zaboravljenih bolesti i zlostavljanje slabih i unesrećenih. Uostalom, oni su na internetu, dostupne su im tačne informacije. O bednoj, monstruoznoj gamadi od njihovih vođa, gurua, sveštenica i plaćenika da ne govorim. Cela ta lešinarska rabota ne zaslužuje manje od goruće mržnje i najdubljeg prezira. A svi oni to da ih budućnost pamti kako mi pamtimo Inkviziciju, robovlasništvo, masovne zločine, širioce zlih ideja...


Previše ima gnusobe i ludila u ovoj temi. Zato završavam jednom veselom pesmicom. Posvećujem je armiji zaraženih, besnih, skičećih pacova čije je jedino postignuće to da su ovaj svet učinili odvratnijim.

                                  




 

armija svetoga mraka

        

Ne plači, slomljeno dete, u svojoj mračnoj sobi

patnja je dar od boga, dok ćutnja život čuva

starački prsti za sada ne grabe meso tvoje

kad budu - slobodno vrišti, pravda je slepa i gluva

Ti si tek igračka mala

za naše prohteve svete

samo još jedno grešno

upotrebljeno dete

Ne plači, narode bedni, dok ti kuća na doboš ide

gospod siromašnih želi dvorac od žeženog zlata

iz tuge i radosti tvoje danak mi kidamo sebi

gradeći carstvo na kostima žrtava gladi i rata

Svi ste mravi u senci

nebeskog Levijatana

bolje savij kičmu

da ne pukne kao grana

Stopala naša ne dotiču zemlju

po kojoj robovi zakona puze

Kada ubijamo

klevećemo

vladamo

silujemo

A najviše od svega volimo

sveže i čiste detinje suze

Dok bičem

nebeskog prava

lice zemlje

ove milujemo

sreća je stvar izbora? ma ne seri bre!

            

Malo ko na ovom svetu je imao tu privilegiju da nikada ne zuri u očajnički - snishodljivo nasmešeno lice nekog širioca 'pozitivnih' ideja dok mu ovaj ili ova ne sere po poslednjim molekulima dobrog raspoloženja izbacujući beskorisne fraze tipa ' sreća je stvar izbora', ili ' osmeh leči sve' , ili ' otkad sam u Pentakostalnoj crkvi, ja sam rešila sve svoje probleme'. Svi mi ostali morali smo se suzdržavati od zabijana pesnice posred usta koja pljuckaju ovakve šugave banalnosti pri tom iskezečena u izraz nepodnošljivog, isforsiranog samozadovoljstva. Armija širioca utehe i motivacionih poruka koje vrede manje od dlake sa kozjeg dupeta baulja planetom poput blago euforičnih zombija dok im očaj, užas, patnja i nesigurnost dahću u uho, a oni ih teraju drhtavim plamičkom iskonstruisanog optimizma i vere u bolje sutra. Toliko toga ne valja u vezi sa njihovim tandrljanjima da neću navesti sve razloge, ali evo nekih:

 

1. ŠTA JE UOPŠTE SREĆA? Osnovno pitanje za Komandante Blaženih Osmeha, Maršale Arogantne Dobronamernosti, Šampione Fejsbuk Motivacionih Sličica I Lažnih Citata. Dakle, šta je to? Mnogi bi rekli da se ovo preklapa sa osećanjima zadovoljstva, ispunjenosti, svrhe, zaštićenosti i zbrinutosti, ljubavi itsl. Dakle - često prisustvo prijatnih emocija je od ključnog značaja. Možeš imati milione dolara, uspeh u onom što te zanima, prijatelje i zdravlje, a svejedno ne biti srećan. Da li je moguće biti hepi konstantno? Ne, jer ljudski mozak i život ne funkcionišu tako. Svi imamo uspone i padove, a oni drugi su nekad neophodan preduslov za one prve. Sreća je mestimična, relativna jer ne dolazi svakom od istih stvari, promenljiva, neraskidivo prepletena sa patnjom. I to je ono što isforsirani optimisti i ljudi koji su prosto drkadžije pa vole da osuđuju ne žele i ne mogu da prihvate – činjenicu da stvarnost nije jebena Američka romantična komedija. Malo pada kiša pa onda sija Sunce, malo imaš triper pa ga onda nemaš. A na kraju umreš, možda u mukama i usamljenosti. Hteo bi da ti je svaki dan Oktoberfest? E pa kurac, nema, to nije u ponudi. Ali znaš šta jeste? Gudra, bate, gudra; jedino ona garantovano donosi osećanje zadovoljstva. A kad smo već kod toga:

 

2. LJUDSKI MOZAK JE KONSTANTNO NA GUDRI KOJU SAM PROIZVODI. Tako je, dame i gospodo trezvenjaci, niko na svetu nije trezan niti treba da bude. Zašto? Zato što funkcionišemo zahvaljujući kojekakvim hormonima i neurotransmiterima koji nas prijatno poprave i time motivišu da nastavimo sa konstruktivnim aktivnostima. Navučemo se na dopamin, serotonin, endorfin i drugu cakanu hemiju. A to znači sledeće: ukoliko tvoj mozak iz nekog razloga ne proizvodi dovoljno ovih supstanci, bićeš depresivan, demotivisan, bezvoljan, nesrećan. To može da ide do ozbiljne adikcije i samoubistva. Da li to znači da si izabrao da ti hemija u mozgu bude sjebana? Ne. Znači li to da te izbor da uzimaš antidepresive mora učiniti srećnim? Ne. Pa šta to onda znači? Znači da osećanje zadovoljstva nije za svakog jednako dostižno. Ima za koga nije uopšte, barem tokom perioda ozbiljne depresije. Milioni širom sveta pate od toga, milioni pate od anhedonije, i najlakše je pišati po njima predstavljajući sreću i zadovoljstvo kao nešto što eto visi na najnižoj grani svakog drveta i ne ubere ga samo onaj ko je lenja pizda. Što me vodi ka sledećem:

 

3. ISFORSIRANI OPTIMIZAM OTPISUJE TUĐU PATNJU. Osoba koja ti se smeška izbacujući smučavajuće klišee o značaju pozitivnog razmišljanja, ljubavi i vere dok vrištiš u sebi od mizerije naprosto ignoriše tvoje muke jer je njoj tako prijatnije. Ne nudi ti ni saosećanje, ni utehu, ni pomoć, samo snishodljivu, razgnevljujuću potvrdu svoje tobožnje superiornosti. Vidi, ja ne patim, zašto nisi nalik na mene? Treba samo pozitivno i da ne dopuštaš da te loše stvari savladaju, u redu? Ma naravno, u redu, a je l' u redu da ja tebi ovom pepeljarom razbijem zube? Kako zašto, pa mene će to razveseliti a tebi neće smetati jer misliš pozitivno. Ovakvi 'dobročinitelji' ispadaju naročito neosetljivi i sebični istovremeno tripujući kako unose svetlost u živote neprosvećenih seronja. Postavili su električnu bodljikavu žicu između sebe i tuđeg bola, a isto pokušavaju učiniti i sa sopstvenim. Kao da nije dovoljno iritantno kada neko nema razumevanja za druge, ove nasmešene kukavice to dopunjuju osudom i arogancijom. Ma jebite se vi malo, u redu?

 

4. POJEDINI HRIŠĆANSKI VERNICI UMEJU DA BUDU NAROČITO OGAVNI. Malo ko je arogantniji od onih bogomoljaca i bogomoljki koji sa izmaštanog pijedestala duhovnosti i pravovernosti pljuckaju na ostatak sveta. Ideja da je nekakvo svemoguće biće na tvojoj strani bezobrazluku daje krila i mlazni pogon. Dok se ozareno kezeče i trtljaju kako su Bog i ljubav prema pomenutom jedini lek za apsolutno sve, kako te zabludelost i greh odvlače od blaženstva, kako su tvoje muke dokaz da si zlikovac prema tvorcu univerzuma, oni u svojim anestetiziranim glavama svetački lebde nad tobom i tvojom prljavom, prizemnom patnjom. Strpali su svu kompleksnost sveta i života u par dogmi i mnogo vole sebe zbog te mudrosti. Tebe vole manje, ako uopšte, mada nikad ne bi priznali jer se ne uklapa u ulogu koju igraju da pobegnu od očaja. Njihovo uporno ignorisanje realnosti je sanktifikovano pošto bi prepuštanje jadu bilo kritika crkvene ideologije koju slede. Kako se usuđuješ da budeš tužan kada postoji bog koji je ljubav, milost i sreća? Evo, ja sam rešila sve svoje probleme pristupajući crkvi, i jeste da sam i dalje nesamostalna vezana vreća bez samopouzdanja, posla i poštovanja za ljude, jeste mi muž i dalje đanki kojeg nisam šutnula jer dilovanjem dopa hrani mene i decu, ali hej – sada Isus odobrava moj način života. A ljudi poput tebe su radioaktivna Luciferova govna koja će goreti u paklu. Eto. Šta će ti taj čekić ?

 

5. NEKI OD NJIH NE KAPIRAJU TUĐU PATNJU. U pojedinim slučajevima, ovi ljudi su genetskom srećom, možda i dobrim vaspitanjem, u stanju da budu hipomanični i smireni i dok rone kroz govna ispunjena ajkulama. Autentično zadovoljnim svojim životom, realnošću, situacijama, oni spokojno kao Bude gaze napred apsolutno ne shvatajući kako je to kada drhtiš pred narednim svitanjem, uspavljuješ sebe suzama i alkoholom, biraš između heroina i metka u slepoočnicu. Ne kontaju oni ni manje dramatične dileme. Nisu nužno zlobni kada omalovažavaju ono kroz šta prolaziš, već je to prosto priča kako sit gladnom ne veruje niti ga može razumeti. Svejedno su razgnevljujuće naporni i zaista, ZAISTA bi mogli već jednom da ukapiraju kako valja kušovati o onome što ne znaš i nećeš nikad znati. U nekim drugim slučajevima posredi su skotovi sa malo ili nimalo empatije, bezobrazno i patološki neosetljivi na bilo šta u vezi sa tuđim emocijama. Oni uobraženo i drkadžijski pokušavaju dominirati pičkarajući ljude jer pate i stradaju. Gora varijanta ove sorte su sadisti koji uživaju u čeprkanju po ranama, trolovi što se hrane maltretiranjem, ponižavanjem i iluzijom superirnosti koju aktivira prizor tuđeg trpljenja. Ako iko zaslužuje ranije pomenutu pepeljaru u zube to je ova bagra, psihopatološki otpad sveta, smrdljiva pacovska legija abnormalnih štetočina.

 

6. NEKI OD OVIH LJUDI SU OBIČNI PREVARANTI. Bilo da pričaju o lečenju raka raw vegan dijetom, davanju izbeljivača autističnoj deci, sumnjivim jogama, zurenju u jebeno Sunce, self-help metodama koje deluju u roku od dva minuta, crkvi u kojoj se veruje da molitva odagnava sve bolesti, ove gnjide cinično i hladno koriste druge za svoju korist, nekad zapravo sitnu i trivijalnu. Njihovo negiranje pravih uzroka i prirode patnje ima gnusne motive, a optimizam serviran tom grabljivom propagandom samo je udica za očajne, lakoverne, lude, glupe i izgubljene. Antivakserski lobi je pravi primer za to, sa svojim užasnim, bezmerno arogantnim i u nekim slučajevima isto toliko glupim sveštenicama koje na fb profilima imaju tonu sladunjavih fotki prekrivenih drečeće-patetično-idiotskim 'motivacionim' porukama, tobožnjim citatima velikih ljudi, primitivnim simplifikacijama svega i svačega. Foliraju se kao im je divno dok riljaju po bašti i piju smutije, jedu hranu bez mnogo hranljive i gurmanske vrednosti, žive smerno i trezno ( a kanabisovo ulje, to ništa, a? ). Njihov marketing ( i pripadnost ovom kultu ) zahteva usiljenu, neprirodnu veselost nastalu tobože od stvari koje mogu oduševiti samo ako si inače u konstantnoj euforiji, ili bar na esidu. Gori i od prethodno pomenutih sadista – a ponekad i sami sadisti - oni šire već skoro zaboravljene bolesti, mržnju, nasilje, zlo, kulturu zlostavljanja i zapostavljanja dece. Sve to uz izveštačeni osmeh, plitke optimističke poruke i pozu prosvetljene, spokojne duhovne elite. Pepeljara u njušku je predobra za njih.

 

 

Sreća je varljiv, problematičan koncept, a put do nje niti je jasan i jednostavan, niti ga za svakog ima. Ali objasni ti to ljudima skroz nespremnim na brutalnu, bolnu iskrenost prema sebi. Oni će do kraja sveta nervirati okolinu neopravdanim optimizmom i arogantnim stavom kvazimudraca koji je skapirao stvari, čovek. Tome prosto nema pomoći. 

negde, sada

         

U ovom spokojnom času, dok ističe

trenutni stih

ženi što ulicom mračnom

na počinak hita bez pratnje

prikrada se, tuđinskih želja

i neumoljivo tih

grabljivac s nožem da plodove bere

krvave, samrtne patnje

U ovom deliću sekunde,dok jednom

trepneš okom

negde na rubu šume, sa mirnim

ponosom zveri

Muškarac zakopava dete

u grobu po' metra dubokom

i nastavlja dalje leševima

svoju vrednost da meri

U ovom trenu dok udisajem

šire se tvoja pluća

memljiva tama podruma

negde robinju skriva

koja mesecima preklinje

za milost

brzog smaknuća

mučitelja koji satire sporo

njenu dušu i tkiva

A ti si na sigurnom

stihove čitaš

i ruke dželata

ne sežu ka tebi

niti ikad hoće

barem ti se čini

ali, ni sve žrtve

očekivale nisu

omču oko vrata

niti da radi

zadovoljstva zveri

potonu u tmini

Negde, upravo

sada,

neko

nevidljiv

tone...